Terapija nadoknade intravaskularnog volumena tečnostima igra ključnu ulogu u lečenju bolesnika u cirkulatornom šoku. Interakcija između različitih vidova terapije i imunskog odgovora kod kritično obolelih sa sepsom i dalje predstavlja značajan klinički izazov bez jednostavnog rešenja. Plazma ekspandere, kristaloide (kao što su fiziološki rastvor, balansirani Ringer laktat i Plazma-Lyte rastvor) i rastvore humanog albumina–jedinog prihvatljivog koloida za kritično obolele–treba smatrati neophodnim potentnim lekovima sa značajnim neželjenim efektima. Sepsa je veoma heterogen sindrom, sa različitom jačinom i trajanjem inflamacijskog odgovora. Imajući na umu da je prirodni tok sepse vrlo složen, sa fazama hiperinflamacije i imunosupresije koje se često javljaju istovremeno u različitim delovima organizma, skoro je nemoguće izbeći neželjene efekte kristaloida, koji su terapija prve linije za nadoknadu intravaskularnog volumena. Primena velikog volumena tečnosti ili brza intravenska infuzija rastvora mogu izazvati oštećenje ili parcijalni gubitak endotelnog glikokaliksa, čime se podstiče oštećenje tkiva, adhezija i aktivacija leukocita i trombocita. Oštećeni glikokaliks dovodi do štetnog sindroma kapilarnog curenja kod sepse. U kliničkoj praksi, nivoi serumskog albumina mogu ukazati na vreme i potrebu uključivanja intravenskog rastvora humanog albumina tokom reanimacije tečnočšću kada su potrebni veći volumeni kristaloida. Ovo je primer ,,glikoprotektivnog“ pristupa nadoknadi tečnostima, uz primenu manjih volumena i sporije brzine infuzije kristaloidnih rastvora. Složena interakcija između primene tečnosti, endotela, glikokaliksa i imunskih medijatora je patofiziološki relevantan problem, veoma važan za kliničare u terapijskim pristupima.