Uvod/Cilj. Većina preživelih bolesnika posle moždanog udara razvije strah od pada (fear of falling – FoF). Cilj rada bio je da se procene efekti same konvencionalne rehabilitacije (conventional rehabilitation – CR), kao i CR kombinovane sa grupnim vežbama sa stolicom, na FoF kod bolesnika nakon moždanog udara. Metode. Ukupno 86 bolesnika posle moždanog udara sistematski je raspoređeno u dve grupe: kontrolnu grupu (KG) i terapijsku grupu (TG); bolesnici obe grupe bili su podvrgnuti stacionarnoj rehabilitaciji tokom 3 nedelje. Dok je KG bila podvrgnuta samo CR, TG je, pored CR, učestvovala i u programu grupa vežbi sa stolicama. Za merenje FoF korišćena je skala Fall Efficacy Scale – International (FES-I). Funkcionalna mobilnost procenjivana je pomoću testa Timed Up and Go (TUG). Da bi se procenio uticaj terapijskih intervencija na funkcionalnost bolesnika, ispitana je njihova nezavisnost u svakodnevnim aktivnostima (activities of daily living – ADLs). Procene su sprovedene na početku rehabilitacije i posle nje, pri otpustu. Rezultati. Nakon 3 nedelje intervencija, nađeno je značajno poboljšanje u obe grupe, što ukazuje na to da su intervencije bile efikasne. Prema FES-I, FoF je bio smanjen u obe grupe: za 4,63 ± 1,98 [95% confidence interval (CI): 1,81–7,44; t = 3,316; p = 0,002] u KG i za 10,07 ± 1,08 (95% CI: 6,97–13,17; t = 6,550; p = 0,001) u TG. Posle rehabilitacije, značajno poboljšanje u vremenu TUG testa nađeno je u obe grupe: u KG za 2,83 ± 1,23 s (95% CI: 1,53–4,14; t = 4,391; p = 0,001), dok je u TG nađeno značajnije poboljšanje od 4,95 ± 1,86 s (95% CI: 3,14–6,75; t = 5,534; p = 0,001). Takođe, primećeno je značajnije poboljšanje u ADLs u TG u poređenju sa KG. Zaključak. Program grupa vežbi sa stolicama je, kao dodatak CR, efikasan u smanjenju FoF, poboljšanju funkcionalne mobilnosti i povećanju samostalnosti bolesnika u ADLs